У септембру 2002. године сам научила како се уписује час у дневник. Од тог дана непрестано и интензивно учим. Ево, у недељу сам, на пример, научила да се за час од тридесет минута пишу краће припреме. Припремице.
У септембру 2002. сам научила како да упишем час у дневник, а онда сам, све до краја године, свакодневно, у слободно и свако друго време, на јави и у сну, смишљала начине како да једва смислено и преобимно градиво приближим ђацима. Знала сам да ћу у настави бити само привремено, па ипак сам се, као и свега другог, посла наставника прихватила са ентузијазмом и страшћу.
Тада, на почетку моје школске каријере, како то по правилу бива, догодило се нешто што ће заувек одредити све моје будуће педагошке активности.
Ученици осмог разреда с муком читају Добрицу Ћосића. Сигурна сам да Добрица Ћосић није имао у виду овако младе читаоце када је писао „Деобе“. Е, „Деобе“ сам имала да уведем у свест младих људи једног идиличног снежног дана на Цераку, кроз прозор је поглед пуцао на џиновску шненоклу, грејање је било несносно, дисали смо само у крајњој нужди и ђаци су, погађате, без обзира на све моје напоре (читав неми филм са „Деобама“ у функцији звучне илустрације), спавали. Дословно. Све је било тихо, само је један од њих реметио тишину бацајући новчић на клупу и поново га хватајући. Ред симбола из „Отктића“, ред прапораца, па опет тако. У почетку ми није сметало. У ствари, обрадовало ме то што је бар један од мојих ђака остао будан. И активан. Не баш добро усмерен, па ипак... Постављала сам питања, низала хипотезе, заподевала игре за које треба потражити у тексту... Звоњење се настављало. Мало ми је већ и сметало, али искусније колегинице су ме на одморима упутиле да размотрим још и ово и оно и све што о ђаку знам и не знам пре него што реагујем на конкретан несташлук. Надала сам се да ће стрпљење уродити плодом. Или да ће му напросто досадити. Ипак, како је час одмицао, монотони звук се понављао, морала сам да опоменем ученика. Али он ме, изгледа, није чуо. Пречуо је и другу опомену. Шта ми је преостало? Пришла сам клупи и зграбила новчић у лету, неочекивано спретно, честитала сам себи, звук је изостао. Окренула сам се пут катедре и онда иза својих леђа чула унапред припремљени текст: „Просветни радници! Шта све не би урадили за ситне паре!“
Како би вам било да сте на мом месту? Тако је било и мени. Одједном сам схватила шта значи она излизана метафора о прижељкиваном отварању земље под ногама.
Све што сам од тог дана радила у својој школској каријери требало је да избрише и негира те речи. Ако сам до тада припремала часове са ентузијазмом, труд који ћу касније улагати у образовање и васпитање својих ђака увелико превазилази све стандарде које било ко може прописати. Имам десет хиљада сведока за то што кажем. И увек сам сматрала да ми је надокнада коју месечно примам довољна плата.
А онда, када та надокнада више није могла да се сматра довољном чак ни из перспективе истинских заљубљеника у педагошки рад у које, недвосмислено, спадам и кад сам одлучила да против те очигледне неправде подигнем свој глас, министар просвете и представници четири синдиката су нашли за сходно да ми понове да нема те ствари коју просветни радник не би урадио за ситне паре. Једино што њихови перформанси нису били тако вешто припремљени нити са таквим шармом изведени. Разлози су јасни: ти људи су сувише стари да би били моји ђаци.
